Biografija

Dragiša Stanisavljević

Srbija  1921-2012.

Dragiša Stanisavljević rođen je u selu Jabučju – Srbija 1921. godine, gde je proveo čitav svoj život i umro 2012. u svojoj 91. godini. Potiče iz skromne porodice ali, umetnički veoma obdarene. Za Dragišu i njegovog sina Milana akademik Ivan Tabaković tvrdio je da su: ,,…bili i ostali istinski nukleusi vajarske umetnosti…”. Umetnikova sestra Ranka Dinić sa uspehom piše poeziju, a u svet likovne umetnosti sa žarom i uverenjem Stanisavljevića upustila se i unuka Ivana.

Vaspitavan u duhu patrijarhalnih načela, rano je naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik, obrađivao zemlju, a bio je vičan i mnogim zanatima i poslovima. Kuća, ograda, pokućstvo – delo su Dragišinih ruku. Zimske večeri prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta i prodavao ih, kako bi dodatno popravio svoje prihode.

Tako se dogodilo da ovi predmeti dođu u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih umetnika. Posetio je Dragišu u Jabučju. Među rezbarenim kutijama, koricama u drškama za noževe, sviralama i štapovima, primetio je i nekoliko zabačenih, prašnjavih figura. Dragiša mu je objasnio da su to nezavršeni radovi, i da slične ,,nezavršene” figure, radi i njegov sin Milan. Upravo ti, ,,nezavršeni” sumarno obrađeni kipovi imali su snagu neposrednosti i prizvuke originalnosti koje je profesor naslućivao i priželjkivao.

Uticaj stručnjaka na pojedine naivne umetnike bio je od velikog značaj u formiranju njihove umetničke ličnosti. Ali treba imati u vidu da su, pri tom, uvek bili presudni talenat i lična predispozicija autora. Uz potsticaj i podršku Ivana Tabakovića, Dragiša i Milan izlagali su zajedno već 1964. godine u Beogradskom grafičkom kolektivu.

Ako posmatramo skulpturu “Troglavog” 1962. možda je predstava tri objedinjene figure u čvrsti stub, začetak nove legende o umetničkoj porodici sa dubokim korenjem i dugačkim trajanjem, čiji je začetnik Dragiša Stanisavljević, produžava je i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja unuka Ivana.

Korisni linkovi

Skulpture

Katalog izložbe u Etnografskom muzeju jun – avgust 1991. godine.

DRAGIŠA STANISAVLJEVIĆ (70),

Narodni umetnik, iz sela Jabučja, kod Lajkovca, nije nepoznat ni beogradskoj, a ni svetskoj javnosti. Sa sinom Milanom Stanisavljevićem, čije se skulpture kao i očeve mu, nalaze u većem broju umetničkih galerija po Evropi, prvi put je izlagao još 1964. godine u Galeriji grafičkog kolektiva u Beogradu. Za ovih nekoliko decenija napravio je veliki broj skulptura u drvetu. Ova njegova sadašnja izložba je stoga neka vrsta retrospektive i na njoj se mogu bolje sagledati skulptorske odlike njegovog rada i, isto tako, unutrašnji, duhovni razvitak samog vajara.

Jednom je Dragiša rekao: »Pretvarao sam drvo u likove seljaka, svojih suseda, rezbario štapove, frule, svirale, korice za noževe.« Tako, skromno, govori o svojim počecima, ali otišao je on mnogo dalje i mnogo šire i u temama koje obrađuje i u pristupu tj. načinu na koji ih obrađuje. Ono što je ostalo isto to je neprikosnovenost i prisustvo mašte. I, razume se, onaj nevini, opsednuti primarni doživljaj sveta — jedinstvo ukupnosti čoveka i životinja i svega što ih u stvarnosti ili mašti okružuje. Šume i šumarci, proplanci, njive i polja, Kolubara i tresetišta i sve što po njima hoda ili gamiže ili nad njima proleće, u dubokim noćima ili užarenim podnevima, govori i došaptava nešto o čudesnosti i tajanstvenosti, smenjivosti i nerazdvojnosti bića i stvari, prepliće viđenje i nerazlučnu misao. Kod vidovnjaka i maštara postaje sve mogućno — tako se i ovde grana pretvara u čoveka, čovek u granu, oko, ono čime se vidi, u usta, ono čime se kazuje. Pored toga samo drvo, u kome se radi, obeležilo je u tresetištu ili U obali promenljive reke radnje koje su se događale stolećima i na neuglačanim delovima skulpture zadržale se kao bore ili nabori, svedočenja o dejstvu zemlje, vode i vazduha. Označilo je to trajnost i istrajnost promena.

Kad pogledaš ove radove u njihovoj ukupnosti, vidiš da sve i viđeno i neviđeno postaje stvarno i sadašnje — ni dobro, ni idilično, ni zlo, sve u nekom sazbivanju. I životinje trenutno viđene — pas, majmun, veverica ili zmija i prepotopni ogromni gmizavac i neki ležeći pas ili lavica, sve u istom svetu, doterano maštom na istu ispašu. Pa onda pored »suseda«, ono iz naše prošlosti što nepitano i netraženo vekovima postoji — car Lazar i carica Milica u carskoj dostojanstvenosti našli su kutak u svesti kao nedodirljivi i neizmenljivi, i Kosovka Devojka sa krčagom iz koga se neutešno izliva lekovito vino. Nalaze se ovde i mnogi svetitelji čija su se žitija čula u detinjstvu, njihovi podvizi i legende, neodređene i maštovite. Predstavljeni frontalno, u plićim ili dubljim reljefima, u miru i svom grubom, nekad i sirovom i nepatvorenom dostojanstvu i nepromenljivosti — Sveti Đorđe na konju i izmišljena zlooka aždaha, naša Sveta Petka i Sveti Sava, naš balkanski svetitelj Sveti Dimitrije, kamenovani prvomučenik Sveti Stefan, Sveti Alimpije, Sveti Petar i Pavle, Sveti Vrači, Bogojavljanje i Sveta Trojica, Sveti Arhanđel i Sveti Mihajlo, Sveti Toma i Sveti Ilija s gavran pticom što mu lebac nudi i Sveti Trifun na konju na drvetu što zlatno prosijava, pa Usekovanje glave Svetog Jovana sa mrtvom-živom odsečenom glavom na pladnju, i drugi. Spomenuo bih ovde još nekoliko velikih i značajnih radova koji govore, podstaknuti temom, ono o čemu duša sniva — to su Vaskrsenje Lazarovo, uzbuđenje čuda kao mogućeg, Skidanje s Krsta, reljef dug 210 sa 80, na kome su s leve strane bez pokreta poredane žene i na kraju neka misteriozna zver i iznad poslednje žene neki cvet kao sunce, s desne strane opet čitav red žena koji se završava figurom majke Božje sa Hristom detetom u naručju i poviše nje ponovljeno sunce kao cvet. Iznad krsta dva čudesno horizontalna anđela, na najčudesniji način lebde ponad razapetog Hrista, jedan od njih utešno dodiruj e dlanom teme jednoj od okupljenih žena. Zatim tu je i Tajna Večera sa uznemirenim, odlično kompoziciono raspoređenim, apostolima; iskazuje se veliki trenutak žrtve i misterije, »I hleb ovaj..«. Potom Veliko Raspeće, okrugla skulptura, uprošćeno i uglačano telo i lik Hristov. Lice bez grča, smireno kao da govori, »Uradio sam ono za što si me poslao, i volja Tvoja je jedini moj mir. «Potom tu je i jedna skulptura prozaično nazvana Stafeta. Kao neki srednjevekovni ezoterični crtež, konusnog oblika na kome je urezano u krug šezdeset stepenica i na čijem se vrhu nalazi anđeo, a naznačeno je šezdeset ruku i šezdeset nogu. Stafetu drži jedna snažna ruka. Ovo je šezdesetogodišnji Dragiša napravio pre operacije kad je mislio da možda se više i ne probudi, pa mu anđeo sa vrha ide u susret ili ga dočekuje u visinama. Neobični Sarkofag, otvoreni kovčeg u kome prirodnoj veličini, leži mrtav sam vajar svedoči i dopunjava kontemplaciju o smrti; superiornoj veri u trajnost života. Dragiša je jednom to prosto izrazio, »Smrt je deo života. Život je uvek tamo na kraju.« — Zatim tu je i mnoštvo krstova, znaka patnje i iskupljenja, anđela i krila, i mnoštvo svećnjaka da duši osvetle put i sve to, čini mi se, zaokružuje Dragišino stvaranje i sadržinski — od žene majke, Ciganke, žene strasti i Grešnice sa zmijom, simbolom greha, do skulptura u poslednjoj fazi koju bi nazvao religioznom i nesvesno filozofsko. Na Skidanju sa krsta nema mraka, tu su dva cveta, dva sunca i dva utešna anđela, na Lazarevom vaskresenju, čudo ostvareno verom na Tajnoj večeri, nemir i Volja i na Velikom raspeću Hristos u pobednom miru, ono što bih hteo da naglasim to je i da je na ovim skulpturama stradanja uvek prisutna vera u Vaskresenje. To mi se čini unutarnji značenjski put koji je Dragiša Stanisavljević prevalio. I sasvim je nesumnjivo, da je u ovo naše nevreme, istinitošću osećanja najviših pitanja obogatio i našu duhovnu umetnost.

U Beogradu, jun 1991. godine

Svetozar Brkić

Zatvori

Dragiša Stanisavljević vajar – naivac iz Jabučja godinama dokazuje da je kultura kad se lepota udruži sa istinom.

Da vas upoznam sa pokojnim ocem..!

Glosa: „Moj sin Milan, kad dovede prijatelje u našu kuću, koja je godinama već muzej naive, oronuo i dotrajao doduše, jer niko sem nas dvojice o njemu ne brine, pokazujući im skulpturu „Pokojnik”, a ja se odnegde pojavim na vratima, ima običaj da kaže: „E, sad, kad ste videli drvenog Dragišu, da vas upoznam i sa njenim autorom, mojim pokojnim ocem!”

Piše Trpe Nikolovski

Krevet je Dragiša napravio od tesanih dasaka hrastovine i ukrasio reljefnim predstavama Bogorodice sa Hristom, Arhanđela Mihajla, cara Lazara i carice Milice.
Pored kreveta nalazi se masivni kovčeg sa ležećom figurom pokojnika sa šajkačom na glavi, šiljkanima na nogama, brič pantalonama, išaranim čarapama, vezenim jelekom, do grla zakopčanoj košulji, i rukama stisnutim uz telo. Sa strane kovčega izrezbarena je pogrebna povorka, utučenih ljudi, biće valjda, komšija i prijatelja.
Više je nego očigledno da drveni „Pokojnik” ovde preuzima ulogu dvojnika samog umetnika. Zauzima Dragišino mesto na kovčegu sve dok on ne završi započete poslove u ovom životu. Izvajao ga je posle jedne preležane bolesti, da po narodnom običaju iznenadi smrt i preuzme zlo.
– Kad dođe vreme, kad ja rešim – šali se, smejući se punim srcem Dragiša – ima da legnem na onaj krevet, pored ovog mog ispisnika, pa ujutro, ko se od nas dvojice probudi, taj će i da navabi živinu. A dotle, samo ću ovako da ga pokazujem ljudima.
– Znate kako ga je radio, kako mu je uzimao meru – šali se sin Milan koji nas je krivudavim stazama i bogazama pored tamnavskih ugljenokopa, uz Kolubaru i dovezao do očevine u Jabučju, koju bi, kako reče, jer je zabita, dolazeći iz Beograda, teško mogli da nađemo .
– Legao je na jednu dasku i rekao unuci da mu kredom povuće po dasci, baš tamo gde mu se završavaju šiljkani i šajkača, i obavezno ocrta i popola, gde je bio zategao pojas od pantalona. To su mu bile mere za skulpturu. Nije hteo da omane ni u milimetar, da ne napravi nekog drugog, nego sebe.
– Bilo mi od tada nekoliko puta loše – nastavlja priču Dragiša – al’ zahvaljujući ovom mom dvojniku, dubleru, ja svanjivam svako jutro i idem za živinom, a ko zna da li bi tako bilo da se ovaj ovde nije opružio. No, ne uzima ni njega, biće da mu još nismo po volji, evo ga, leži, vidite ga… – smeje se šeretski naš domaćin.
U sobi između kovčega i kreveta nalaze se skulpture „Molitva” i „Krilati anđeo”. Zidove sobe krase reljefni prikazi „Tajne večere”, „Skidanja s krsta” i mnoštvo ikona. Iz ove sobe proisteklo je Dragišino poimanje sveta i umetnosti sve što umetnik opaža i spoznaje u mirnom seoskom okruženju zelenih proplanaka oko Kolubare, ali i crnih ogromnih rupčaga tamnavskih ugljenokopa koji se neumitno približavaju prvim okućnicama rodnog mu Jabučja.
– Ko smrt čeka – zagonetno će Dragiša – taj će otkriti sve što mu je na srcu. Ali, što više i što dublje saznaješ svoj život, tim manje veruješ da se on može uništi smrću.
Za Dragišu je sve tema, pogotovo što je rano naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik i ratar, a bio je, i dandanji je, vičan i mnogim zanatima. Kuća, ograda, pokućstvo, sve je to delo Dragišinih ruku. Još kao dete, zimske večeri, prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta, poneke ih prodajući na beogradskim pijacama. I sve tako do 1964.godine, kada su njegove rukotvorine nekako došle u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih slikara. Uz podsticaj, podršku i na nagovor profesora, Dragiša i sin mu Milan, izlagali su zajedno sa njim svoje rezbarije u drvetu. Bilo je to pre tačno četrdeset godina u Beogradskom grafičkom kolektivu, a novinari nisu mogli čudom da se načude; profesor Tabaković izlaže zajedno sa dva vajara – naivca.
Saživljenost sa prirodom i ljudima ogleda se i u izboru materijala u kome on i sin danas rade. Kao što je njegov pogled okrenut ka veri i mitu, tako je odabrao i drvo koje i samo ima svoju istoriju i legendu: crna hrastovinu koju vade iz tresetišta pored Kolubare. Prastara je, otporna i jaka, toliko čvrsta, da ponekad i tri testere „štilovke” odu na remont dok se skulptura napravi.
– Vreme, voda i zemlja tvorili su njenu građu baš kao i ljude koje od nje vajam i režem – kaže Dragiša, milujući jedno od tri stabla visoka nekih tri do pet metara, širine oko dva metara, izvađenih sa tamnavskih kopova.
– U oba slučaja reč je o životu, stradanju i ponovnom rađanju – nastavlja Dragiša.
– Kao što selišće na stablu menja, tako prolazi i ljudski rod. Odlaze jedni, dolaze drugi ljudi, al’ za njima, treba nešto lepo da ostane. Ja se trudim, i uspevam. Moj Milan me je nadmašio u svemu, on me je i naučio nekim savršenstvima u skulpturi, pa na onu njegovu pošalicu da ljude upoznaje s pokojnim ocem ja uzvraćam; e, tako ti je kod nas Stanisavljevića, „od sina je ostanulo ocu”. Milan je vrhunski suklptor. Na meni prihvatljiv način prenosio mi je savete učenog profesora Ivana Tabakovića, preuzevši na sebe ulogu čuvara mojih, kako jednom neko napisa, u crnoj kolubarskoj hrastovini neiskvareno oblikovanih osećanja.
Dragišu produžava i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja i unuka Ivana, koja nosi ime pokojnog profesora Ivana Tabakovića. A da sudbinski božji prst bude čudovišniji, rođena je istog dana kada je velikan srpske umetnosti preminuo.

ANTRFILE:

Divili se Evropljani,
al’ i Amerikanci

Dragišine skulpture nalaze se voljom ljudi kojima su se dopale, u kolekcijama bogatih na svih pet kontinenata. Dve godine, njegove skulpture, zajedno sa radovima slikara i naivaca iz Jugoslavije, obišle su čitavu Ameriku od Vašingtona do Tenseija. Ljudi su kupovali, divili se i uživali.
– Ja se ne mučim dok radim. Ne tražim i ne izmišljam rešenja, koj’ će mi… Kad ne znam ‘de je čovek popola, šta mu je nagore, a šta nadole, ja legnem na deblo, unuka mi kredom il’ noktom, zabeleži kraj glave, stopala, i tu gde mi je kaiš na pantalonama, da imam celu figuru, i eto ti čoveka. Koja, druga mera, mi treba. Nikoja. Tako rezbareći izradio sam sve svece i vladare srpskog roda i poroda, od slavske mi ikone Svetog Đorđija, do Lazareve subote, gde je sedam likova na ikoni, sa crnim gavranom zloslutnikom nad glavom. I sve je to ovde, u ovoj mojoj kući, koja bi da je volje i para valjevskih i drugih vlasti, mogla i muzej da bude, da ljudi dolaze, gledaju i uživaju.

ANTRFILE:

Da spustim skulpturu,
tu na Terazije

– Imam jedan san – kaže Dragiša – Da me neko odvede kod gradonačelnika Beograda Radmile Hrustanović da mogu da joj pokažem skice za skulpturu koju sam namenio Beogradu. Da onda tu skulpturu uradim, za to još imam snage, i da bude jedno pet metara visoka i dva široka, od crne kolubarske hrastovine, koja je na dnu reke u mulju ležala neki kažu 10.000 a neki i 100.000 godina. Da onda ovde u selo dođe helikopter, da vežu lancima to moje delo i da ga spuste na Terazije, gde bi posle vekovima podsećalo na Dragišu Stanisavljevića iz Jabučja. Jeste, to sanjam. I da znate, srećan je onaj ko ima snove koji ga uspavljuju. Naspavao se toliko da mu se više i ne mili živeti, nego radostnik samo sanja…

POTPISI ZA SLIKU
1/ Milan (desno) sa ocem: „Ovaj ovde je moj pokojni otac Dragiša..!”
2/ Dragiša Stanisavljević: „Vuče me da deljem, i to ti je…”
3/ Leći ću na krevet, kad dođe vreme, tu pored ovog mog ispisnika, pa koji se ujutro probudi, taj će da narani živinu.
4/ Raspeće Hristovo na naslovnoj strani jednog od Dragišinih kataloga za američku izložbu

Zatvori