Atletika

Ubedljiv povod da se čovek pozabavi smislom umetnosti i umetničkog stvaranja može svakako da bude slučaj Ivane Stanisavljević Negić.

Reč slučaj ne treba shvatiti doslovno, jer ne može biti slučajno da njen deda Dragiša, radnik o zemlji, iz Jabučja kod Valjeva, odluči da vraća u život iskonska drvena stabla, vekovima sahranjena u mulju i vodi Kolubare, tragajući za svojom dušom i svojim izrazom uzleti. Ne može biti slučajno Dragišin sin , a Ivanin otac, Milan uzleti na svojim crnim pticama iz vekova koje je probudio njegov otac, do nemerljivih visina likovnog Kosmosa. I nikako nije slučajno što je Ivana , iz toplog umetničkog gnezda, ozarena iznutra onim nevidljivim suncem, koje je nasledila od dede i oca, krenula svojim nebom, u potrazi za simbolima lepote. Smisao te potrage zapravo je smisao umetnosti.

Ivana je odabrala slikarstvo, jer je intuitivno naslutila da je „najvažnije od svega da ne budeš nalik ni na koga drugoga“, kako kaže jedna burmanska poslovica. A nije ni malo lako ne biti nalik na svoje pretke, i teško je na velikom igralištu slikarske imetnosti izabrati tartan stazu kojom nije niko trčao. Ali, Ivana je Takmičar, sa velikim inicijalom, i još većim potencijalom. Odlučila se za atletiku, da sportski disciplinuje svoje telo, a onda slikarstvo, da umetnički svoj duh uzdigne od prolaznih do večnih stvari.

Ivana se ne takmiči sa svojim precima, kao što se trenirajući atletiku nije takmičila sa drugim trkačima. Ona se preponama, sa okvirima i kotarima, sa zabranama i sumnjama, takmiči se sa samom sobom. Ima u njoj nešto odisejsko, što se ne može sakriti, jer njene slike u potpisima to govore. Ko je, ako ne ona na plavom brodiću, koji seče talase, u čamcu, na palubi barke, na brodu i, na splavu? Ona je na biciklu, u avionu, u trolejbusu, kosmonaut u izviđanju! Ima u njoj nešto tragalačko, dragoceno, otkrivačko. To je ona istinska stvaralačka žeđ i glad za originalnošću. To je onaj napor da se „načini nešto ni iz čega“ (Pol Valeri), jer je to „sav posao umetnika“.

Moramo se složiti i sa Eliotom koji tvrdi: „Emocija umetnosti je bezlična“, ali treba znati da samo jaka umetnička ličnost može svoje delo uzdići do bezličnosti, što znači od trajanja, do večnosti.