Ivan Tabaković o stvaralaštvu vajara Milana Stanisavljevića

Oprečno ocu, Milan Stanisavljević je maštar, sposoban da iskaže sve ono što ga zanimai što je neposredno doživeou seoskoj sredini, ili ono što ga je podstaklo u vrtlogu savremenog života. Neobično osećajan i bogat pobudama, on je obrađujući ih, tražio veće, odnosno velike površine, da bi mogao da se iskaže potpuno. Već prema zamisli i oblici se prepliću, povezuju i oslobađajukao talasi nemirne reke, shodno sadržini koju želi da izrazi. To se vrlo lepo može uočiti u skulpturi od dva metra, stubu sa dve površine, licem i naličjem. Lice nosi naziv „Svadba“ a naličje „Jadikovka i nasilje“.

Antologijska skulptura „Čovek koga mere“ iskazuje potpuno izobličenje civilizacije a još više birokratije. Čoveka u pravom smislu reči više nema. On je pretvoren u neke administrativne rubrike, sve po aršinu od glave do pete premeren i poravnat. Nos mu nije nos već ručna vaga, jezik mu nije jezik već komad koji se meri. Jedno uho mu je pretvoreno u ključaonicu, na drugom mu je šaptač koji mu „uliva“ misli. Ceo čovek je sputan, stavljen u dva tasa terazija kao živa stvar pretvorena u kilograme. Genijalno rečit primerkuda čovečanstvo odvodi birokratska shizofrenija ikaljene na jedinki.

Ivan Tabaković
profesor na likovnoj akademiji u Beogradu

Đordje Kadijević o Milanu

Milan je čovek izuzetnog stvaralačkog temperamenta, ima onaj višak energije s kojim su neki ljudi podareni i naročito ima jedno snažno, izuzetno snažno osećanje života i to osećanje života je u stvari glavna motivacija svih njegovih stvaralačkih avantura. Drvo je kao stvoreno da primi u sebe tragove tog njegovog osećanja, za koje bi rekao da se može sažeti u jednoj jedinoj reči- život. Zato mi, na neki način, sebe prepoznajemo gotovo u svakoj Milanovoj skulpturi. Mi se osećamo dvojnici njegovih ptica, njegovih ljudskih figura, njegovih junakinja i junaka. Osećamo nešto zajedničko sa tim svetom čudesnih oblika koji je toliko živ.

Završiću samo sa karakterizacijom te umetničke vizije ili poetike, mitologije koju je razvio Milan Stanisavljević. Vidite, on se ne bi mogao okvalifikovati kao neki veliki optimista, znate on nema onu naivnu vedrinu duha, onu olaku količinu optimizma kojom obično zrače dela tzv. naivnih umetnika. Njegova vizija je teška, ona nije ni decidirano pesimistička, pazite on nije nikakav depresivac, on nije defetist, on nije mizantrop, čovekomrzac, on je samo čovek koji u sopstvenom životnom iskustvu i u onom arhetipskom nasleđu nosi u sebi jedno sumorno i pomalo gorko osećanje života kao čudnog, možda neuspelog eksperimenta bića u odnosu na kosmos. Vi ćete u njegovim skulpturama osetiti tu emocionalnost, osetićete poetičnost naravno ne u onom jeftinom smislu reči, znate u nekom opevavanju teme, daleko bilo od toga. Nego će te osetiti tu  duševnost i emocionalnost koja je specifično slovenska.

Njega ne zanima toliko analiza forme, njega zanima samo njena ekspresija, ona duša koja viri iz njegovih skulptura koja je njegova koliko i naša, svih nas. Zato je Milan Stanisavljević, zaista naš vajar i zato su njegove skulpture zaista naši dvojnici. Slažem se da je reč o velikom umetniku, znate ne treba štediti reči. Ne treba da Milan umre pa da kažemo da je Milan bio veliki. Ja želim da on to čuje sada dok je u punoj snazi i dok će još mnogo toga uraditi. Nikome ko to kaže neće pasti kruna sa glave, znate čudan smo mi narod.

Fragment govora sa otvaranja samostalne izložbe, Milana Stanisavljevića u Jagodini 2003. god.

Đordje Kadijević
istoričar i likovni kritičar

Govor iz emisije

Govor iz emisije pravljene povodom izložbe: HAUS DER KUNST MUNCHEN 01. 11.1974. – 12.01.1975. / KUNSTHAUS ZURUCH 25. 01. – 31.03.1975. “DIE KUNST DER NAIVEN”
Themen und Beziehungen

Pored divnog slikarstva, skulptura spada u najbolje što mi možemo pokazati. Da li je slučajnost , da li je posebna jedna situacija, društvena i kulturna i tradicionalna koja je učinila da u Jugoslaviji, naročito uspelo da se razvije nekoliko izvanrednih skulptora, o tome bi vredelo da se misli.

Mlađi a ne manje daroviti naš skulptor, Milan Stanisavljević, imao je prilike već od svoga oca, dobroga skulptora da uči ali je prevazišao sve starije svojom fantastikom i svojom možda čak iz narodnog epa izvorne osećajnosti skulpturalnog izržaja.

Ovaj stub, te čudnovate svadbe, krvave svadbe, ja bih rekao tragične svadbe, je najlepša skulptura koju sam ja video u naivnih.

Oto Bihalji
( Za postavku ove izložbe, Oto Bihalji-Merin je dobio prvu nagradu u evropi za tu godinu)

Peđa Ristić
Peđa Ristić
1962. Novine
Novine 1962.